Odrastajući u post jugoslovenskom vremenu, “Marš u sobu” , “šta ti znaš, šuti”, “nećeš ti to znat”,” nije to za tebe”,”ostavi pokvarit ćeš” su bile odgojne mjere koje pamtim I danas iako se trudim, baš,da ih zaboravim.
“nemoj nije to za tebe” je, po mom skromnom mišljenju ubilo i više nego što je trebalo dječijih, onih nevinih snova i želja. Ubilo je nadu i želju onog dječaka koji je rekao da bi želio biti doktor, fudbaler, slikar, pisac ili nešto,bilo šta.
A ta vaspitno-prinudna metoda u kojoj ni pravo glasa imao nisi, iznjedrila je veoma čudnu generaciju. Dobrih ljudi, al sa takvim strahom u kostima da je trebalo dvadesetak godina da se oporaviš i da pokušaš i kreneš da radiš, iz hobija, bilo šta to je čini sretnim. Onaj tvoj unutrašnji nemir kada nestane.
Kad dogurah do nekih godina, kasno i prekasno, kad ode od kuće da bih izgradio svoju, u nekim mračnim trenutcima saznadoh da te mjere nisu bile dobre. Naprotiv.
Iznenenadjujuće zar ne.
Shvatam ja da je to doba bilo doba preživljavanja I borbe za goli opstanak I da je tim generacijama nametnuto bilo svašta. I pod moranje.
I kada su to nastavili jer nisu znali bolje, dobiješ nas, Milenijalce kažu.
Gen Y kažu ,po definicijama na netu, su osobe rođene između , otprilike 1981-1999.
Raznih teorija i definicija i razlika u godinama. Al jedno je konstantno, to da smo generacija odrasla kroz veoma brze ekonomske promjene, ratove, post ratne promjene i traume, krize i brze tehnološke promjene. I kao u svemu, neko je sve što sustigo i ispratio. I plivao kako rijeka teče. A neki su stagnirali, tražili se i pokušavali u inat nekome i nečemu plivati uzvodno.
Prvi put za taj izraz čuo sam relativno skoro, čuo a da me baš zanimalo šta to tačno znači I kako je to uopšte nastalo.
U zadnje vrijeme, il je to samo možda faza života, počinje me zanimati kako je nešto nastalo, od čega, zašto I čemu ustvari to služi.
Kroz život, dosta stvari sam uzimao zdravo za gotovo, ne razmišljajući ni sekunde o tome.
Sam proces izrade bilo čega od početka do kraja mi je bio nepoznat.
Nepoznat jer sam čitav život, vruće glave I oštrog temperamenta u sve ulazio bez ama I sekunde razmišljanja ili seciranja. U šta god da sam se bacio, od prijateljstava, poslova,ljubavi, nisam uradio istraživanje o tome, nego sam se odma postavio kao stručnjak na tom polju. Nisam stao, razmislio, popričo sa nekim, nego samo krenuo.
Mislio sam da tako treba, znao bolje nisam.
A onda prođu godine, ljudi se snađu, uspiju a ja kad se okrenem veze nemam gdje sam bio i u šta toliko godine prođoše.
Da mi je žao jest. Al sad tu ništa ja uradit ne mogu.
A i da žalim vala i nemam za ćime.
Vazda sam se pitao jel svako ima iste probleme i jel ih rješava kao i ja, nekad pod tepih nekad tralala al se nekako riješe. Prividno.
I onda, u trenutcima sivila, u trenutcima kada ustanem ujutro sa gorčinom u želudcu i nagonu da povraćam, od muke.
U trenutcima crnim koji me obuzmu vazda sam se pitao što meni?
Zašto ja?
Ko sam ja i šta sam ja to nekome uradio da se meni ovako vraća?
E vidiš tu sam upao u totalni vertigo emocija, rolerkoster laži, mračninu suza, patnju samoće.
I koliko god da sam pokušao, istraživao i pitao i pričao odgovor dobio nisam.
A kaže ona stara: Sam si se rodio sam ćeš i umrijeti.
A šta je u međuvremenu?
Moje međuvrijeme je prošlo u ko zna šta, u maglu, prazna obećanja, neprospavane noći, tužne dane i još tužniji samački život.
Jer mislio sam da ako se okružim ljudima, pa makar i na moj nagovor, ako sam okružen raznim ljudima, da će mi biti lakše.
O kako sam se zajebao.
Jer kao prvo ja nisam dobar drug.
Nisam onaj koji će te zvati svaki dan i pitati kako si? Koji će se brinuti kao mati za tebe.
Nisam i ne želim biti.
Al sam onaj drug koji je vazda svoj život, svoju izgradnju kao radešnog i dobrog čovjeka vazda zapostavljao da bi drugima se našao. I dok su oni se gradili ja sam tonuo.
Mojom greškom.
I greškom ulazeći u tuđe i njih u svoje živote.
Ono malo što imam nazovi drugova su tu. I oni su tu kada im šta god treba. Uvijek i zauvijek.
A i ja za njih.
A šta sam sve radio za pogrešne ljude samo da bi izgradio neki lažni indetitet i zadivio nekoga.
A sebe razočarao.
Jer svi oni su imali neku svrhu, neku zakeđinu i neki plan.
Ja ga imao nisam.
I u tome, sada kada se okrenem i razmislim o svemu je bio glavni proble,.
A da imam vremena imam.
Ne mojom željom.
Nego sustizanjem aferima iz prošlosti.
Odvadi malo živote molim te.
Kada sam prvi put sebe uhvatio kako sjedim na klupi, pored jezera, sam, buljeći u jednu tačku blago telečeg pogleda. Kada sam uhvatio sebe da nemam volje da jedem i da već četvri dan sem vode i banana ništa jeo nisam shvatio sam da nešto uredi nije.
Depresija kažu?
Ja sam mislio da od toga pate samo uobraženi tinejdžeri iz Američkih filmova i mnogo bogati ljudi.
Motika i kopaj je lijek za sve.
Motike nemam a i nemam bašte.
Al zato umor mi godi.
Otuda i zaljubljenost u biciklizam, onaj lagani, na duže staze.
I pomoglo.
Pomogli i ljudi, porodica, supruga i ljudi oko mene.
A vremena sam imao i imam.
Ne svojom voljom.
Aferimima.
Teglarenjem bez razmišljanja svega i svačega.
A tijelo pamti.
I dođe na naplatu sve.
Meni malo više nego inače al naviko sam.
Noga otkaza ko da nije moja a bol koju sam osjetio ni sa tramalima-trodonima i sve to u infufiji pomoglo nije.
I posle desetak dana, hitnih, bolnica, pregleda, snimanja, inekcija, infuzija, nadrndanih doktora, čekanja i kuraca palaca dobi ja štake. I trajalo je to.
A onda se moradoh trgnut.
Upornošću koju samo čovjek koji samo želi da hoda, štake postaše zaborav i u četrdesetijednoj godini ja ponovo krenu da učim da hodam,
a nije da sam nešto posebno i znao.
Tu tamu. Te neprospavane noći i te misli koje ti padaju na pamet nekom drugom prilikom.
U svemu tome nešto dobro ispade.
U imanju baš puno vremena, provedenog u razmišljanju o svakojakim glupostima ja počeh da pišem.
Jer ko mi slušo sve ovo.
Dobro , čitat ne mora, nema potrebe imaš ti i svojih problema.
I ti.
I ti.
Samo ti to radiš i prolaziš kako znaš i umiješ.
Isto kao i ja.
Da je lako nije al to je valjda život.
Jer nekome će nekada biti bolje, ja bi volio da sam taj jedan.
Al vazda ima i gore.
I ne, nije ovo kukanje, naprotiv ovo su samo misli, unutrašnja borba pretočena u ovo što upravo čitaš. Ili ne.
I znam da si isto proživljavao, proživljaš a volio bi ako nisi da nikad ni ne prolaziš.
Al da razumiješ.
I ne osuđuješ.
Leave a Reply