Osnovne škole ne želim da se sjećam, nikad I nikako.
Iako mi to ne uspijeva. Fakat ne želim.
Al kako to nije moguće, tako nekako jedna scena mi je urezana u sječanje I nikako šta god ja radio ona je tu.
Tih dana, godina, poslijeratnih, mislim da se niko ne želi sječati, al moramo.
Osnovna škola, 6 razred, čas Bosanskog jezika I tadašnja nastavnica S, mi je toliko slomila svaku nadu, svaku želju da ikada više išta napišem. Pisao se neki rad, sastav, a tema je bila Moj raspust. Znam da sam do detalja napisao šta sam radio, ukrasio sa par rećenica iz života bake I djeda, oca I mame, pa par ukrasa I fraza ljudi oko mene.
Ok, sad kontam, u svojim četrdesetim, kada čovjek rekapitulira svoj život, daleko od porodičnog doma, da nije bilo uredu da jedan učenik šestog razreda napiše: a na to djed reče kako će mu rascopat glavu I jebat mater ako ikad više bude galamio u njegovoj kuči aludirajući na svađu njega I njegovog sina a mog ujke. Traume, koje su itekako ostavile posljedice.
Kada sam ispred svojih školskih kolega pročitao, izraz na licu mi je I danas ispred mene.
Neki dan sam naletio na fb profil dotićne, piše ona kao nešto, ide na neka okupljanja istih ko I ona, pa palamude o kao Književnosti oni koji to ne da ne bi trebali nego im zakonom zabranit.
To lice koje je pokazivalo gadost, podrugivanje I osuđivački pogled nikad zaboravit neću.
Nikad mi nije na pamet palo da se svetim, da joj pakost pravim, da je pljujem I komentarišem. To je njen obraz, njen život, tek počela radit, htjela da bude razredna odjeljenju koje je bilo na glasu, malo se gospoja digla, al ne ide.
Taj moj rad I dan danas imam, čuvam u onoj svojoj svesci u kojoj pišem.
Posle toga moj san o pisanju je izumro, nesto, I dugo sam zaboravio na njega.
A onda nekako spontano, u mojim rukama se nadje magazin KLIK Hrvatsko izdanje.
I odma posle tog na trafici mi preporuće FHM magazin Srbijansko izdanje.
I obilježi par godina mog života. I par ljudi oko mene u tom periodu. I onda klinci, prvi razred srednje, početak dvijehiljaditih, iz dosade pokrenemo Magazin TRASH.
Krenemo ga štampat na kučnom printeru, pa ga kopirali I dijelili raji. Nismo imali ideju I plan, al smo pisali u Note Padu ako se dobro sjećam pa editovali u Paintu. Nismo apsolutno imali pojma šta radimo, al smo kopirali FHM-KLIK. I tako posle nekih tri izdanja smo prestali. Zašto?
Vjećita misterija.
Al mi otvori put da počnem svoje textove tim magazinima I nekim čudom dobijem svoju kolumnu. Kolumna je velika, ajmo reć da posle par objavljenih textova pod Pisma čitalaca, moji textovi se počnu objavljivati pod Pseudonimom Pablo Salaso.
I odatle rođenje Pabla Salasa. 2002. godine, Pablo kao Pablo Neruda( čija sam djela tih godina počeo što bi se reklo gutat), Pablo Pikaso ( fasciniram likom I djelom), Pablo Eskobar ( mislim da je bespotrebno) a Salaso kao lik-pas iz stripa Kapetan Miki ( u to vrijeme bio opsjednut a prenio mi stariji buraz).
Jer sam se stidio da išta pod imenom objavim iako mali al baš mali broj ljudi je u Tuzli tad čitalo ta dva magazina. U Bosni isti slučaj. Al gdje ču ja to.
I taako je to pičilo. U tajnosti totalnoj, ama baš niko nije znao to. Jer tad su me samo oni kapirali. Kontali. Al više zbog prilike da kažem nekome nešto o nekoj temi. Na čudan naćin. Totalno druga vrsta humora od onog tipičnog Balkanskog. Ili nije. Vrijeme je pokazalo. Nije.
To je trajalo 2 godine. U kojem mi je bilo lijepo. Iako ama baš ni jedan jedini dinar dobio nisam. Niti sam tražio, niti su nudili. I onda mi se to ogadilo. Previše vremena mi je oduzimalo, postalo mi je biti mukotrpono pisati, nije me više zadovoljavalo I ispunjavalo. I prestanem. Totalno prestanem pisati. Ni slova. A onda život uradio svoje, samljeo me, I nakon desetak godina, krenem. Pa objavim Crv-a. Prođe iznenađujuče dobro. I onda opet stanem. Totalno.
I onda opet, nakon puno godinama krenem.
I krenuo sam.
Dobro došli.
p.s. a nije da nema na čemu, skupilo se, dosta godina, sranja, fulanih priča, laži i gluposti…
Leave a Reply