Acapella

Zamisli život ovako, da se ne rodiš, nego da se rađaš mrtav, onako osamdeset i kusur
godina, star, prošo sve i ideš napred, ka rođenju? Zamisli to, i onda kad ti je teško, samo se
sjeti toga, da imas život, da je to dar tvojih roditelja tebi, da ga živis onako kako hoćeš i želiš,
a oni ti žele sve najbolje… ne mora to značit, imaš i toga da roditelji ne žele djecu, pa se dese
onako i to vodi svemu ružnom… Ja život nekako ozbiljno shvaćam u nekim segmentima, u
nekim i ne baš, jer me sitnice i mogu iznerevirat, izbacit iz takta, a i ne moraju, sve zavisi
kakav sam u tom trenutku… o milion stvari razmišljam, kontam, imam milion scenarija kako
će se nešto završiti i od tih milion 95% se odnose na kraj koji mi ne godi… a zašto?
Nedostatak samopouzdanja? Nevjera u sebe? Nije, nego jednostavno, zamisli to ovako,
čezneš za nečim, želiš nešto tako očajno, a kad se desi – nije ni sekund ko što si očekivo? Je l’
ti se desilo to kad? Ne znaš na šta mislim? Aj’ ovako… Želiš, ev ne znam, majicom nekom,
skupljaš pare, štediš, i kad uzmeš, dođeš do cilja, obučeš i ne svidi ti se? Očajno si to želio i na
kraju si doživio kontra stvar? A ja to gledam ovako, uvijek imam u glavi kad nešto želim,
scenarij koji nije dobar po mene, ono da se neće desiti i to… i uvijek mislim da se neće desiti i
onda kad se desi barem 1% meni bude toplo oko srca… a i s ciljevima u životu je tako, želim
nedostižno, a cilj mi je barem upola manje od tog… Život mi je uvijek nekako nameto taj
ritam, da očekujem najgore i mislim na to, jer kad god sam pomislio na dobro, bio siguran u
nešto i nekog, ošamario me i pokazao mi suprotnu stranu, ona koja boli i koje se svi bojimo.
E da, i bojim se straha od odbijanja, niko ne voli da pati i da bude odbijen, možda neko, al’ ja
nisam taj…