O navikama

Da bih nešto shvatio meni pomaže da prvo saznam fundamentalne osnove o tome. Dugo sam se mučio sa nekim stvarima, stvarima koje su me zanimale al ih nisam dovoljno razumio. Kada sam počeo da istražujem, čitam, polako su se kockice slagale i postajalo je koliko toliko jasnije.

U imanju baš dosta slobodnog vremena, padnu mi na pamet svakojake gluposti. Al jedna dobra stvar u svemu tome je da pokušavam raditi na sebi. I nadopunjavat se, učit. Iako ponekad nije lako. A i mrsko mi.

A onda jedno jutro ustanem, po običaju i navici kafa i cigara mi je bila jedino što me zanimalo čim oči otvorim. Al kafe nema. Nestalo a jebat ga nisam kupio jer mi je iskreno mrsko bilo. I onda pomislim pa ok aj to je samo navika, ne moram je popit, jer mi je jutarnja rutina bila kafa i cigara, tipični balkanski doručak. I ne, nikako nije dobro, zdravo i utiče na zdravlje. Znam, osjetio posljedice i narušio zdravlje zbog toga. Ok i drugih stvari al važan faktor je i to.

Ok reko, aj ne mora svako jutro. Umjesto toga reko ok odo prošetat, da ne mislim na kafu. I cigaru. Pravo evropski.

U ovom mom malom selu imamo knjižaru. Malu, slatku, sa dosta knjiga starijih izdanja, na raznoraznim jezicima.Teta koja radi, jako fina i kulturna i pokušava sa razumom sa mom pričati i pomoći koliko može.I tako, razgledajući naletim na naslov “Good Habits, Bad Habits:The Science of Making Positive Changes That Stick” (Dobre navike, loše navike;nauka o kreiranju pozitivnih promjena koje traju),autorice dr. Wendy Wood. Aj reko šta fali, 4 ojra, ne škodi je kupit a i sva ta tematika mi se danima mota po glavi. Sažvako sam je u dva dana i ništa shvatio nisam. Pa onda opet, lagano i natenane. Milion puta u životu sam čuo izreku “ ma to je samo navika”, i na pitanje “zašto pušiš” uglavnom je odgovor “ navika”.

Časopis American Journal of Psychology (1903.) definisao je “Naviku” sa stajališta psihologije, kao više ili manje fiksiran način razmišljanja, volje ili osjećaja stečenih prethodnim ponavljanjem mentalnog iskustva.

Navika je, učenjem stečeni obrazac ponašanja u određenim situacijama. Oblikuju se i učvršćuju redovnim ponavljanjem,stalnim, uobičajnim načinom postupanja, trajno ustaljenim sklonostima, način ponašanja kojeg se veoma teško odviknuti.

Dr. Wood, profesorica psihologije, osoba koja preko 30 godina proučava kako ljudi formiraju navike i zašto ih je teško promjeniti, je sa svojim kolegama objavila 2002. godine studije svakodnevnog iskustva navika. Otkrili su da otprilike 43 % dnevnih ponašanja proizlazi iz navika. Uobičajno ponašanje često ostaje nezapaženo kod osoba koje ga svakodnevno izlažu. Osoba se ne mora baviti samoanalizom pri obavljanju svakodnevnih rutinskih zadataka, jer navike su ponekad samoprisilne. Nova ponašanja mogu postati automatska kroz proces nastanka navike. Stare navike je veoma teško prekinuti ( prestanka pušenja u mom slučaju i pijenje jutarnje kafe ) a nove je veoma teško formirati jer obrasci ponašanja koje svakodnevno ponavljamo postaju utisnuti u živčane puteve ali je moguće uspostaviti nove navike ponavljanjem.Znajuči sve ovo, pokušao sam da uvedem novu naviku: jutarnja gimnastika.

Knjiga pročitana i odluka je pala, svako jutro 20 dana za redom raditi jutarnju gimnastiku. Bez izgovora, bez kafe i cigare, prva stvar ujutro idu školske vježbe.

Da bi to uradio bio mi je potreban plan.

Lijen kakav i jesam da bi mi nešto prešlo u rutinu bili mi je potrebno da se natjeram. Bila mi je potrebna motivacija na kraju muka. Za nekoga ko je bio stravstveni pušač, odluka nije tek tako pala. Večinom odlukom doktora. Kako drugačije nego kad ono što radimo počne da šteti zdravlju.

U knjizi Dr. Wood je istraživala kako se navike formiraju i zašto su ključne za naš svakodnevni život. Pa ko sam ja da makar ne probam. Objašnjava, između ostalog, da se navike razvijaju kroz ponavljanje u istom kontekstu što ih čini automatskim i manje zavisnim od trenutne motivacije. Moja motivacija je bila pokušat naviku pijenja jutarnje kafe i cigare zamijeniti nekim vidimo vježbe. Kaže da taj proces omogučava da obavljamo dnevne zadatke efikasnije čak i kada nemamo snažnu volju ili energije za iste. Rutina nam pomaže da se oslobodimo stresa i anksioznosti. Kada znamo šta očekivati tokom dana, lakše se nosimo izazovima.

Da ne kukam ujutro kako mi škripe leđa. Da ne kukam kada mi zašteka koljeno. Nema ni onog “ ma ne mogu danas”.Plan je bio pratiti postulate, teze ili ti upute iz knjige. U suštini plan je; ustati ujutro i krenuti se istezati, zagrijavati i odraditi 20 min vježbi. Znaš onih koje smo radili na časovima fizičkog u osnovnoj.

Dan prvi.

Ustajanje sa misijom: danas je novi život, zdrav, idemo u nove pobjede.Zagrijvanje ruku sa imitacijom plivanja na suhom. Ponos u mojim očima. Vidim sebe kao Ramba i Rokija u jednom. Istina: više izgledam kao tuljan na suhom, nasukan. Al volja je bitna. Dalji tok vježbanja je protekao u suzama. I znoju. Al što se mora nije ni teško.Vježbe odrađene i krenulo se na posao. Pun motivacije. Do 12 popodne sve ok a onda kreče kriza. Miris kafe i cigare u nosu je bio konstantan i prva misao je bila “ ma haj jedna cigara i kafa ništa ne znače”. Al nisam, al da sam bio nervozan i kolega za izbječ, jesam. Al preživi živ čovjek svašta.

Dan drugi.

Pri samoj pomisli da moram ponovit sve ono od juče plus možda ubacit koji sklek bi bilo idealno. Misao: koji mi kurac ba ovo treba. Uz muziku bi možda bilo lakše. Ide Metallica; St. Anger. Rokanje i idemo. Dalji tok ide; red kukanja, red kajanja, set vježbi pa red suza i tako puta 4 u krug. Znam poprillično ambiciozno. Digla se ljestvica visoko. Spustit če se. Ne sikiraj se.Radni dan protekao žalosno, samo pojava je bila tu a ostalo negdje. Ko zna gdje. Bez osmijeha, volje, motivacije i života u sebi. Odnosi sa kolegama striktno nadrkano uz onu; imam posla ne znam gdje mi je glava. Sa supugom; promjene su bolne. Trpim ja trpi i ti. Ljubav boli.

Dan treči

Rutina poprilično ista. Red kukanja, red kajanja, set vježbi pa red suza i tako puta 3.Na poslu, ko ga jebe, odradim šta treba i jedem bonbone. Neke šatro bez šečera. Kod kuče se izbjegava svaki kontakt. Uz ono; imam posla, pa za laptopom se pravim da radim.

Dan četvrti.

Ne treba ovo meni. De makar ev doručkuj pa onda cigara i kafa? Ne smiješ, znaš. Aj nek se ovo smiri sve u stomaku. Zahvalno če ti tijelo bit. Ajmo vježbat. Pa idemo, red kukanja, red kajanja, set vježbi pa red suza i tako puta 2.

Dan peti.

Lomi se. Natjeram se. Jedva. Obečavam sebi i kule i gradove. De makar aj malo. I opet, red kukanja, red kajanja, set vježbi pa red suza i tako samo jednom. Obečavam sam sebi, posle posla ev idemo 2 sata na biciklo, 50 km.Obečanje ludom radovanje. A na poslu, petak je lakše je sve. Kod kuče, pred treči svjetski rat. Preživio se, nekako.Vikend i dva dana slobodna. U prijevodu, ukratko, to bi izgledalo nekako ovako; ustajanje što je moguće kasnije, pravljenje spiska za kupovinu, te odlazak u istu. Sa bacanjem smeća, flaša, pranje auta onako sve sa usisavanjem puta dva plus kafa, dolazak kuči posle četri sata. Ručak i gledanje serija, reelsa, filmova uz grickalice ( čips, kokice, raznorazne čokoladice, keksiče i kurce palce ). nadoknada jer si tobože zaslužio. Vježbalo se. Sad nema kajanja.

Dan osmi.

Nova hefta nova nafaka. Ajmo sve ispočetka. Pogrešan mindset u glavi što bi ovi infuenseri rekli. Idemo sad jako, povečavamo sve. Kako onaj kaže; idemo batice na najjjače. Ide neki youtube; musik for motivation metal.Nabrijan, testosteron na max. Mozak u ko zna kakvom stanju.Set vježbi pa red suza i bez kajanja i kukanja puta 4. impresivno. Sam sebe sam iznenadio.

Ponosan dolaziš na poso, izlaziš napolje na mjesto zločina, gdje se pije kafa i puši, ponos puca iz tebe, ljubomoru možeš vidjet doduše niko je i ne krije.A onda se dešava nešto što i dalje ostaje misterija. Prinosiš ustima šolju sa kafom, mirišeš ja a ona božanstvena. Prvi srk je neopisiv. A onda zatim, cigara se neobjašnjivo nalazi u ustima te istu pališ sa osmjehom i prvi dim posle prvog srka se jedino može opisati osječajem prvog seksa, onog dobrog.I onda shvatiš da si sjebo sve. Sve ono obečavanje, trud, znoj, suze, oni razočarani pogledi. Al nisam. Jer jedna ko ni jedna. Možda aj ponekad. Al nastavljam da vježbam. I vozim biciklo.

Dan deveti

Vježbanje preskačem. I kafu i cigaru preskačem. Doručkujem. Pa na poso. I tamo preskačem i kafu i cigaru.Odluka je pala i koliko teško nekad sebi pada priznanje nekada se mora stvoriti i neka zdrava odluka koja postaje navika. A onda kada navika preraste u rutinu lakše mi bude kada kažem da sam hobi pretvorio u naviku i rutinu. Makar jednu u životu.Sve ovo kada pogledam sad, 2-3 godine posleo ove odluke budem nekako ponosan na sebe.Sada sve to izgleda nekako ovako; vježbam 3-5 dana sedmično ujutro, zagrijavanje ono školsko, sa ponekim sklekom, ponekad. Nekad 2-3 puta sedmično, ne opterečujem se al držim se. Gledam da ne prođe hefta bez barem jednog jutra bez bilo kakve fizičke aktivnosti. Uveo sam i teretanu. Odem barem dva puta sedmično. Tamo imam trenera pa je lakše. Ogroman dasa, sa njim nema zajebancije, radi poso vrlo profesionalno. Ima neko da me tjera. Biciklo sam uveo pa gledam da bude svaki dan sat vremena minimum. I sve više i više gledam da promjenim i uzmem ono gravel biciklo. Znaš ono na fazon onih što voze Tour de France. Tako nekako. Gledam al nisam nikad ga uživo vidio kamoli šta drugo. Otom potom.

U konačnici sam nešto shvatio. Zaključio jel te. Sva ta motivaciono-zdravo-gogreen-bio ovo-bio ono kurac palac koji istoimeni lobi pokušava da nam nametne kao svakodnevnicu i pod moranje okači mačku o rep. Dobro možda treba i malo radikalnije. Pregrizem jezik. Pokušavaju da nametnu da ako nisi u tome, onako kako oni kažu onda nit postojiš nit vrijediš. Barem oni tako hoče da misle. Il možda ja to samo tako vidim. Evo ne znam ni sam.

Lako je palamudit. Lako je pričat i prepričavat istrcane fraze. Neko nasjedne, možda i postane bolji čovjek. Svaki čovjek je nekome dobar. Ne postoji, ne bi trebalo da postoji čovjek koji nikome nije dobar. Makar je materi. Ocu. Sad, u ovim godinama vidim da svi oni za koje smo govorili “palamudi”, “prodaje muda pod burege” i slične, postali su neki kurac. Statusom i novcem. Za ostalo nije bitno. U današnjem svijetu, kako god da okreneš ( status, pozicija, moć, novac,aristokratija i visoki stalež , kuraca i palaca) se nameče da je najbitnija stvar. Ako,nažalost,nisi u tome, poslom svojevoljno ili ne, ne znam kako se snalaziš u svemu ovome. Ja evo ne znam, borim se i koprcam.

U neku ruku, shvatam. Nismo svi isti, nit bi valjalo. Niti smo svi za sve. Al da treba nekad malo se pobrinuti za sebe. Treba. Treba i previše. Ne samo srat i lagat i palamudit o tome. Al da se treba malo pozabaviti samim sobom, zdravljem, treba. Jer ev sad kad sam u godinama onih koji su mi kada sam bio previše zrel i mlad govorili ove stvari tjerao tamo gdje sunce ne sija možda bih sada bio zdraviji. Al jebiga druže profesore, tako je kako je. Dramatično.

Svako dobro ti želim.

p.s. Malo probaj da se pobrineš za sebe. Nije sramota, šta god ti ko govorio drugačije. Malo smanji alkohol, ne mora se baš toliko. Nit mora svaki vikend. I uredu je ako te društvo zbog toga bude uzelo na zub. Promjeni društvo. Pametnije je nego podilazit klišeu. Jer to je samo jebeni kliše.Ujutro makar nešto pojedi prije kafe i cigare. I malo smanji cigare. Probaj makar šetat više po prirodi i šumama ako je moguče. Idi i na pecanje. Idi i na koncerte. Pročitaj ponekad neku knjigu. Pričaj sa roditeljima. Nađite zajednički jezik. Pokušaj se zanimat za njihove hobije, snove i neostvarene želje. Budi dobar prema njima i ljudima oko sebe. Kad ti se galami i kad si ljut, idi u šumu i izderi se i izgalami. Idi trči dok ne istreseš sve iz sebe. Al istresi sve, nađi ispušni ventil.

Ne pitaj kako znam, sve dođe na naplatu.