Znaš, zapitam se, ponekad u onim mračnim danima, zašto ja objavljujem javno svoj život, intimni, privatni, surov I jednostavan. Moj. Lično moj kakav god da je. Zašto?
Nekada davno, 2002. godine, kada je prvi put objavljen moj tekst, u rubrici pisma čitalaca magazina KLIK. Nije to bio nikakav prozan, lirički daleko od dobro, stilski na nivou djeteta napisan al brutalno, urbano, ulično iskren tekst u magazinu bukvalno takve tematike. I malo erotike. Nešto kao Playboy, samo malo “muževniji” ako me kontaš? Kontaš jašta.
Od tada, od srama I kritika I osude, objavljujem to pod pseudonimom Pablo Salaso. Eto zašto.
Nekada puno posle, objavom CRV-a, e tad osjetim osude, kritike, pljuvanje I šta još ne. Anonimno nego kako. Al shvaćam. Razumijem. I prihvatam. Jer tako je. A one lične. Njih poštujem. Prihvatam I razumijem.
Al sve to bi se moglo staviti, u ono što je došlo do mene lično što iskreno poštujem, je više pitanje otkud meni pravo da ja išta pišem I još I kao knjigu objavim.
Al shvatam, bilo je to iz neba pa u rebra. Jer nikom, ama baš nikom u mojoj okolini, do tada nisam ni spominjao da sam išta pisao I da pišem. Ni porodici. O čitanju, nekom drugom prilikom.
I otuda, shvatam, sve shvatam. Jer izgledam, ponašam se I lažem ko da sam političar tobe jarabi.
A šta sam? E to I ja pokušavam da shvatim ev već četrdesetijednu godinu I još sam na početku.
I ni jedna kritika nije bila da bi se na ikoga naljutio. Bože sačuvaj.
Puno onog “šta če ti to”, “ma batali se čoravog posla”, puno I onog “otkud ti baš ti da pišeš”, “ti knjigu da objaviš”. Al sve ja to razumijem, ne osuđujem naprotiv drago mi je. Iako niko od njih mislim da ni pročito nije. Il prelisto. I ok, ne sviđa ti se, razumijem u potpunosti. Iskreno, nekad ni meni, al jbga to je dio mog života. Al svima njima. Iskreno I od srca HVALA. Jer isti ti su pomogli, pogurali I da nije njih nebi ja ni izdo istu. Meni veoma dragog, kakav god da je CRV-a. I dobro sam se sjetio, jer nisam dovoljno,hvala bračo I sestre, samo udrite halalim Vam sve. Kunem se.
A imam jednu, majke mi volim je a I tog što je reko, do groba sam mu drug, iako nisam dobar, al ga volim, kaže; nisam znao da je toliko puko. I volim svaku riječ. Zahvalan. To smatram najvećim komplimentom, za knjigu. Ikad. Zahvalan do groba.
Iste su me naučile, opametile I smirile me.
Naprotiv, zahvalan sam. Jer sam zbog toga I sam se zapitao jesam li puko u pravom I prenesenom smislu, sjebo, osramotio I batalio pisanje.
Ne zbog tebe drug, nemaš ti nikakve veze stim. Samo mi je trebao neko da kaže.
Nešto, bilo šta.
U tom trenutku sam bio na pravo lošem mjestu u glavi.
I batalio pisanje, batalio neke ljude, od nekih se sam sklonio a neki su mene izbjegavali,I hvala im. I izvanjavam im se. iskreno, izvinite. Ako možete halalite. A ako sam ja ikome od vas, jesam garant, zla nanio halalite. Onima koji meni jesu odavno sam im halalio.
I batalio sam pisanje.
Zauvijek.
Sve do sad. Nisam ja nikad ni prestajao. Samo sam prestao pričati o tome. Na pitanja odgovarao “ma piše se”.
A na pitanja jel bilo šta aa? Aludirajuči na, jesil zaradio šta mi se ogadilo I pisanje još više ako je to bilo moguče tada I ne da nisam imo želudca odgovorit nego me isti skoro došo glave. Ne samo to, al se nakupilo. I puklo. I onda Bolnice, operacije I faza bolnog jebenog oporavka. Al otom nekad, nije ni važno.
I tek sad sam skontao zažto ja ovo radim?
Radim jer jedino ovo me smiruje I jedino tada sve što želim da kažem, ispričam ono što mi je na duši bilo kome ne mogu jer ne znam bil znao, pa userem, e onda sjednem I pišem.
Razmislim dobro da li je pametno, ono što proizađe u tim trenutcima kada pišem iz duše da objavim. Razmislim, a onaj prije ja odma počne šta će ko mislit, reć I onda shvatim a što?
Iskreno, više me nije briga.
A onda sam se promjenio, sklonio od svega, povuko u sebe, osamio se I oko sebe ostavio par osoba, veoma dragih koji znaju da sam za njih za sve uvijek tu. I oni za mene, znam.
Oženio, odselio I krenuo iz početka. I zavolio samoću. I biciklo. I jezik morao iz početka učit, Oca mu jebem. I sramotio se I padao I dizao. I sve to uz njenu pomoć nekako postade lakše, njoj sam posebno zahvalan na svemu. I zna to ona. Pokazujem I trudim se svaki dan biti dobar muž I čovjek. Zbog nje. Nekad nije bajno, nekad je teško, al vazda se nekako dogovorimo I nađemo kompromis I guramo dalje.
Znaš, volio bih da shvatiš zašto, eto napisah ti zašto. Jer stvarno sam se potrudio da ti pojasnim zašto.
Potrudio sam se da ti brutalno, iskreno I bez imalo ustručavanja, pomalo u nekim momentima ljutito al više onako lucidno napišem ono što ti nikada ne bih imao hrabrosti reči kada bi se sreli I ako bi me pitao Zašto? Ako bi me ikada pitao. I ako bi te ikad to zanimalo. Jest da ne vidim razloga zašto bih jer nisam interesantan eto zašto. E da I ako bi, evo ti odgovor ako te baš zanima.
I hvala ti što si došao do kraja ovog mog unutrašnjeg monologa na pitanje Zašto.
Jer mi bude lijepo, osjećam se ispunjeno kada sve što mi se mota po glavi oko tog pitanja sjednem I napišem. Onako kao znam I umijem. Gore ne znam, bolje može, radim na tome. Vidiš I sam to jest ćitaš. E da I ovo da ti kažem, vazda će me jebat ovo č il ć. Đ il Dž. Halali ako ikako možeš. Radim I na tome.
Znaš. Eto zato.
Tvoj vječiti drug,
Pablo Salaso
Leave a Reply